Пројекат Србија

ВАЖНА ИНИЦИЈАТИВА „НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ” И ВАЈАРА ОСТОЈЕ БАЛКАНСКОГ
Стаза српске славе
У мајсторској радионици познатог уметника већ постоји урађено око 250 одличних рељефа-портрета великана српске историје и културе, од Стефана Немање до патријарха Павла. На предлог „Националне ревије”, уметник ће то даровати народу српском као полазиште за заснивање јединствене културно-историјске галерије на отвореном. Како? На Авали би требало направити лепу уређену камену стазу кроз шуму. На сваких пет метара, на постаменту од љишког пешчара, требало би поставити по један рељеф-портрет, са именом и најосновнијим подацима. Даљим попуњавањем стазе управљало би посебно ауторитативно тело при САНУ, а нове рељефе-портрете радили би најпознатији српски уметници у специјалној вајарској колонији. Стаза српске славе претворила би Авалу у прави Олимп српске историје и културе и једну од најатрактивнијих тачака културно-историјске и туристичке понуде српске престонице

Пише: Бане Велимировић

Дуга је и необична животна прича академског вајара Остоје Балканског. А каква би друго и могла бити? Што каже Ршумовић:
„Таленат судбину пише
Ту грешка никад не постоја
Балканских има више
Али је један Остоја.”
У Липничком Шору, у Јадру, „негде на Балкану”, рођен је 1937. Средњу школу за примењену уметност завршио је у Нишу 1958, на Факултету примењених уметности (вајарство) дипломирао у Београду 1964. Једноставно и непосредно везан за искон, за искон човека и искон уметности, није часио часа да се својим кораком, оком и свевидећим прстима урони у авантуру света. Исте године када је дипломирао, већ је био на далеком друму. Кренуо у свет, путујући и стварајући. И остао је на том путовању више од 20 година, накратко се враћао и опет одлазио, све до 1985. („Откривање света је исто што и откривањесопственог живота и судбине”, каже.) Али није се Остоја запутио ка Паризу, Риму или Америци, како би се могло очекивати од једног припадника уметничког братства.
– Било је то време ослобађања многих народа Африке и Азије од вишевековног колонијализма, кад су стваране многе нове државе, мени непознате. Чим сам дипломирао, у јуну 1964, другог дана отпутовао сам ауто-стопом, преко Бугарске и Турске, у Сирију, Либан, Јордан и на Кипар. Тако сам почео да откривам свет, да се дивим ономе што видим и доживим. Мој живот је обогаћен новим пејзажима, културно-историјским споменицима и људима. Одушевили су ме прошлост народа које упознајем, њихов живот, обичаји, уметност, верска традиција. Вратио сам се после два месеца, пун импресија и са обиљем цртежа. То прво путовање ме је определило да велики део стваралаштва посветим народима и земљама који су се у то време, заједно са нашом тадашњом земљом, организовали у Покрету несврстаних – сећа се Остоја Балкански. – На позивсиријског Министарства културе, 1970. путујем колима, са супругом, на отварање изложбе у Дамаску, у тамошњем Народном музеју... Већ 1971. добијам шестомесечну стипендију суданске владе за усавршавање обраде слонове кости и абоноса. На крају боравка приређујем изложбу у Картуму „Импресије из Судана”. Ту је био изложен и мој портрет председника те земље Нимеирија...
Био је то први портрет лидера неке државе који је направио. После је портретисао Нехруа и Индиру Ганди (Индија), Макариоса (Кипар), Сухарта (Индонезија), Насера и Садата (Египат), Каунду (Замбија), Њеререа (Танзанија), Сиримаво Бандаранаике (Шри Ланка), Фидела Кастра (Куба), Хусеина (Јордан), Мугабеа (Зимбабве), Гадафија (Либија), Садама Хусеина (Ирак), Нородома Сиханука (Камбоџа)... Све краљеве, председнике, премијере. Кључне протагонисте историје њихових земаља. Са некима се зближио, постао пријатељ. Становао у најбољим хотелима света, имао своје апартмане, личне шофере, обезбеђење.
Али увек је овога Балканског више од тога интересовала ликовна комуникација на нивоу архетипског и примордијалног, на нивоу праидеја (који претходи писмености и нашем поимању културе).

– Излагао сам и тамо где не знају шта је уметничка слика нити су чули за струју, у афричким селима далеко од савремене цивилизације и комуникација. Да бих што боље упознао тај свет и своје нове пријатеље, трудио сам се да живим као што они живе: у кућама од саванске траве које немају ни врата ни прозоре – прича Остоја и ту, пред нама, листа свежњеве старих фотографија, али и странице својих узбудљивих књига у којима је описао понешто од тога (Атеље цео свет, Београд, 2003).
Од великих изложби Балканског, на свих пет континената, издвајамо оне у Судану (Картум, 1972), Нигерији (Лагос, 1978), Либији (Триполи, 1979), Гвинеји (Кукутамба, 1979), Ираку (Багдад, 1980), Шри Ланци (Коломбо, 1980), Аустралији (Мелбурн, 1983)...

ИЗВАЈАНА СРПСКА ИСТОРИЈА

Али, највеће надахнуће Остоје Балканског, кроз све те деценије, његов примарни призив и неизлечива страст, била је историја његовог сопственог народа, српског. У том ланцу предака, савременика и потомака, осећао је снагу завета и дуг, свој лични дуг и дуг своје генерације, према онима који су били пре и онима који ће доћи после.

Вајајући лица кључних протагониста, сва та висока чела и продорне очи, све те брке и осмејке, трагао је за тајном у језгру те историје и те културе, за њеним темељем и врхом, за праидејом из које исходи и коју оличава. Просветитељи, ратници, владари, војсковође, песници, научници, светитељи, мислиоци, трибуни, визионари, мученици, радници, сељаци, хајдуци, писци, неимари, привредници, задужбинари. Остајали су иза Балканског рељефи, портрети, бисте, споменици, ордени, плакете. Излагао је у Београду (1970, 1978, 1979, 1987, 1995, 1998), Шапцу (1970), Нишу (1989), Орашцу (2004). Урадио је споменике у Црној Бари, Красави, Воћњаку, Липничком Шору, Драгињу, споменик борцима 1992-1995. у Шамцу, Српска. За Историјски музеј Србије урадио је 69 рељефа-портрета војвода из Првог и Другог српског устанка, рељефе портрете светог Саве урадио је и даровао школама које носе име светога у Београду, Зворнику и Липничком Шору. Бисте личности из српске историје које је он урадио постављене су у Лешници, Ердевику, Мачванском Причиновићу, Оровици, Србу, Петрињи, Бранковини, Љуботињу, Горњој Трнави, Текеришу.
У књизи Дар роду (Београд, 2005), овај уметник је приложио прецизан списак 185 вајарских дела која је начинио и поклонио широм српских земаља.
Извајао је и исклесао Остоја Балкански целу једну српску историју, херојску, подвижничку, православну, уздигао национално до свечовечанског и универзалног. Овековечио у камену и бронзи. У материјалима који ће надживети и праунуке наших праунука. Можда се то може упоредити само са начином на који је знаменити Вјачеслав Кликов извајао руску историју.

У радионици овог мајстора данас постоји око 250 готових рељефа-портрета српских великана од Стефана Немање до патријарха Павла. На иницијативу Националне ревије, велики вајар спреман је да целу ту колекцију дарује народу српском.
– Предлажем да негде, најбоље би било на Авали, заснујемо Стазу српске славе, ту јединствену историјску галерију на отвореном – каже уметник. – Како? Требало би на Авали направити лепу, уређену камену стазу кроз шуму. На сваких, рецимо, пет метара, на постаменту од лепог али не и скупог љишког пешчара, требало би поставити по један рељеф-портрет. На постаменту би било исписано само име, године рођења и смрти, и шта је тај великан био у историји српској. Сваки постамент и сама стаза били би ноћу осветљени. Све то би се могло урадити уз много уштеда и не би никога финансијски оптеретило превише. Знам већ сад сигурно тридесетак оних који би донирали материјал, свак за 5-10 споменика, ја бих даровао рељефе-портрете, доста би се могло урадити по принципу мобе, и од стране фирми и појединаца.

НОВА АТРАКЦИЈА БЕОГРАДА

Стаза српске славе претворила би Авалу у прави Олимп српске историје и културе. Сасвим сигурно, веома брзо постала би један од најатрактивнијих елемената културно-историјске и туристичке понуде српске престонице. Долазећи на екскурзије у престоницу, десетине хиљада школске деце и омладине посећивало би Народни музеј (ако га једног дана неки честити људи ипак ослободе из сужањства и поново отворе), Тврђаву, Храм светог Саве, а на Авали Торањ, Споменик Незнаном Јунаку и Стазу српске славе. Београдске школе би део своје редовне наставе у природи свакако држале баш ту, на Стази српске славе. И бројни културни програми, такмичења, породични излети били би тамо усмеравани. И свак од нас лично, кад наде постану варљиве, кад помисли да смо изгубили своју идеју и пут, кад му се замагли оно што нас чини народом међу народима, могао би се одвести до Авале, у лаку окрепљујућу шетњу Стазом српске славе.

Стаза би, несумњиво, била веома занимљива и странцима, припадницима других народа, раса и култура. Дошљацима, онима на пропутовању, онима који овде привремено живе и раде. На лепој планини, на атрактивној локацији, у природи, они би у пријатној шетњи сазнавали оно најбитније из историје и културе земље домаћина: о њеним најбољим људима. (У шетњу би се, наравно, могло ићи са малом пратећом публикацијом која би садржавала више појединости о великанима на Стази српске славе, на неколико великих светских језика.)
И као што историја не почиње нити се завршава са нама, тако ни Стазу српске славе не би требало сматрати завршеном.
– Можда би било најбоље формирати одговарајуће ауторитативно тело при САНУ, у које би ушли и високи представници Српске православне цркве, државе, угледних научних и уметничких удружења – разрађује ову идеју Остоја Балкански. – То тело би на сваких пет или десет година одлучивало чији би рељефи-портрети били додати на Стази српске славе. Затим би велики српски уметници по позиву долазили у вајарску колонију на Авали и ту би израђивали рељефе-портрете нових на Стази. Сваки би свој рад даровао народу српском. Онај одабран као најбољи или најпримеренији био би постављен на Стази, а остали плански поклоњени другим градовима и музејима широм српских земаља, па и у Расејању. На сваком постаменту дискретно би био потписан аутор рељефа-портрета, као и онај ко је донирао материјал. Исто то тело би размотрило и списак великана чији портрети су већ урађени и који би били полазиште за Стазу. Ако оцени да би још некога требало додати, то би се у међувремену урадило.
И тако, време би текло, а Стаза српске славе вијугала би кроз шуму Авале, све даље, све дужа.
Има ли ова идеја слабих тачака?
Да ли је на општу корист и радост?
Буди ли у нама ситничавост и нискост, или племенитост, доброту и понос?
Да ли је скупа и тешко остварљива? Кошта ли више него што сваки просечан партијски шараф намакне себи у првој години општинског мандата?
Да ли би нас у реализацији могло спречити ишта друго до наших слабости и кратковидости?
Па добро, онда сте и ви, баш ви, лично, на потезу? Чекамо да се придружите!

***

Без политизације
И још нешто: никакве страначке политике у овоме не сме да буде, што би се строго утврдило оснивачким актима и правилима понашања! Никаквих свечаних врпци у предизборним кампањама, никаквих пригодних сликања страначких поглавара који су натерали пар својих директора да дају новац. Ово треба направити да буде чисто и опште, да уједињује а не дели, или га не треба правити никако. Ко год би да у овоме учествује због некакве баналне личне користи, а не зато што тако осећа у свом срцу, не треба да учествује никако.

***

Вук
Значајан део свог стваралаштва Остоја Балкански посветио је Вуку Караџићу и његовом делу. У Тршићу, Вуковом родном селу, излагао је 1966, 1972, 1976, 1980, 1987, 1998. Урадио је досад несумњиво најбољи концепт ревитализације тог знаменитог тршићког етно-културног простора, али до реализације никада није дошло јер о томе, у локалу, одлучују људи које то многоструко превазилази. Спомен-обележја са ликом Вука Караџића балкански је урадио у Плоцку (Пољска) и Сарајеву. На позивном конкурсу Савезне владе урадио је ликовно решење Ордена Вука Караџића. Урадио је фигуру Вукову у природној величини и мноштво бисти, рељефа и плакета са његовим ликом. Аутор је и књиге Вук и његови савременици.